Чобанче

Mislim da je ovo najbolja slika koju sam ikada napravila. Ovo dete sam srela na jednoj farmi u Homolju, dosta visoko u planinama tokom jedne planinarske akcije sa planinarima iz Beograda. Bilo je u njemu toliko nežnosti prema životinjama koliko u životu nisam videla. Ljubio je i mazio svoju jagnjad a i svog ogromnog i dobrog psa, čini mi se jednog šarplaninca. 

Bilo je to pre pet godina. Ko zna šta sad radi to dete? Nadam se da je ostao isto tako dobar prema prirodi, bez obzira da li je otišao u grad da se uči ili ostao u ovoj sakrivenoj od sveta srpskoj farmi. 

Dinja!

Jedno od najlepših otkrića ove godine koje sam sama za sebe napravila u svetu srpskih medija je DINJA. Pišem njeno ime velikim slovima, zato što je ova žena fenomenalna. Njen humor je potpuno izvan logike i toliko apsurdan da jednostavno ne možeš da odoliš. 

Ali treba upozoriti da u njenim videima ima psovki i to baš puno. Meni se to jako sviđa, ali znam da to nije svačija stvar.

Ima negde tamo na Jutjubu više intervjua sa njom, gde ona objašnjava svoj koncept, - i ko je i odakle joj taj talenat, zašto su epizode toliko kratke i zašto ima psovki i svašta o sebi. To je prvi put da mogu da kažem da sam postala obažavalac neke figure iz medija, mada pretpostavljam da ona sebe ne bi volela doživljavati kao figuru iz medija. 

Evo, na primer, jedan od mojih omiljenih videa, rediteljka časopisa za ženu:

Ili ovaj fenomenalan o lekrima u Srbiji:

I jedna predivna starograđanka:

Nešto novo

Koliko dugo u ovom blogu ništa napisala nisam! A ideja je bila objavlivati po jedan post svakog dana.

Ali dobro, neka. Godina je, pravo da kažem, bila odvratna. Posle manifestacije (kako kažu psihjiatri) jedne bolesti doživela sam jednu dugu i, nadam se, uspešnu terapiju. Godinu dana, rekla sam sebi, neću ništa raditi. Ali baš ništa. Pisala sam polako moju tezu (sad verujem, da sam pri kraju), a članke skoro da ne, ništa, i terenskog rada nije bilo.

Puno toga se promenilo u mojoj svesti i sada doživljavam mnoge stvari na potpuno drugačiji način: radim samo ono što volim i što hoću, i štamegabri, kako se lepo kaže na šatrovačkom, šta ko pomisli ili kaže.

Ovo će biti moj privatni dnevnik, jedan specifičan način da vežbam srpski i da čuvam uspomene.

Marakeš

Vidim sada da ovaj blog nisam pisala više od jedne godine! U italijanskom blogu već sam napisala da sam odlučila da malo promenim "koncepciju" blogova i da napravim od njih neku vrstu ličnog dnevnika. Naravno da se na internetu ne može sve reći, jer internet nikada ništa ne zaboravlja :)
Uglavnom, shvatila sam, da bih postala neki popularan bloger, i za to treba imati talenata, i te kakvog, a ja ga očigledno nemam. Jednostavno volim da pišem pisma i tekstove na stranim jezicima.

A godina tokom koje ovde ništa nisam pisala, bila je predivna, puna novih otkrića, novih mirisa, novih ljudi i naravno novih putovanja.

Prvi put sam odabrala destinaciju koja nije u Evropi, nego u Africi: Maroko.
Afrika. Arabika. Mirisi oraha, nane, prašine, samoće. Glasovi mujezina u srcu Medine. To je za mene bio Marakeš.

Maroko je zemlja u kojoj se ne priča o kralju. O njemu ne sme da se govori Ne može se o njemu ni dobro, ni loše, nigde, ni u maloj kuhinji hotela, koji poseduje jedan bogati Englez . Ni on ne može sebi da dozvoli da loše govori o kralju.

Pijaca je srce Medine.

Tu su mirisi i zvuci istoka gotovo nepodnošljivi. I zovu da se vratiš. To ću obavezno jednog dana napraviti.

Konferencija u Beogradu

Dragi prijatelji i kolege,

tek sam saznala da će se u maju u Beogradu održati jedna konferencija. Tema je dosta široka! Radi se uglavnom o kulturi (književnosti, filmskoj i dramskoj umetnosti...  ima svačega, nisam imala strpljenja sve do kraja da pročitam), politici i identitetu (mrzim ovu reč, ali šta da se radi, ona je danas u modi!)
Već sam prijavila referat, pričaću o etnolingvističkoj situaciji u Makedoniju.

Za sve zainteresovane, informaciju možete naći ovde:

http://cultcenter.net

Da počnemo!

Zdravo svima i dobrodošli u  blog "Beleške o Balkanu i više od toga"!

Zovem se Nastja, Ruskinja sam i živim u Sankt Peterburgu.

Zašto sam pokrenula ovaj blog i zašto pišem ovde na srpskom jeziku? Sad ću pokušati da to objasnim!

Stvar je u tome što više od svega na svetu volim da učim nove strane jezike. A najbolji način da se nauči jedan jezik je pisanje, to je prava pravcata činjenica! Kad sam učila italijanski, otvorila sam  blog beatina.blogspot.it gde sam pisala (i gde i dalje pišem dosta često) samo na italiajanskom i tako sam ga vremenom  naučila. 

Sad je red na srpskom, jednom od mojih omiljenih stranih jezika!

Otkrila sam jednu vrlo zanjimljivu stvar. Volim da pišem. Sviđa mi se proces pisanja! Stvarno. Ali kad pišem na ruskom.... Nešto i ne ispada baš tako lepo. Imam problema i sa stilom, i sa sadržinom. I tek kad počnem da pišem na nekom stranom jeziku, odmah mi dođe i inspiracija, i ideje, i želja da nastavim pisanje! 

U ovom ću blogu pisati, uglavnom,  o stvarima koje me najviše na svetu zanimaju: o učenju stranih jezika, putovanjima, književnosti, košarci, planinarenju, fotografiji i (last but not least!) o Balkanu. 

Biće i slika, i tekstova i pesama! :)

Htela bih da pozovem sve ljubitelje Balkana i srpskog jezika da  čitaju ovaj blog i potrudiću se da postavljam interesantne stvari i zapažanja!

P. S. Jako bih bila zahvalna svim izvornim govornicima srpskog jezika za bilo koja zapažanja u vezi sa jezikom, pogotovo ako napravim neku gramatičku, leksičku ili stilsku grešku! 

     Ćao!